Iako su na pr­vi po­gled slič­ne, Mi­le­no­va i Zo­ra­no­va pri­ča su – bar ka­da je ri­ječ o bu­duć­no­sti, sa­svim raz­li­či­te.
Tog pro­lje­ća po­ro­di­ca Mi­la­no­vić iz Lat­kov­ca pra­ti­la je u voj­sku si­na je­din­ca Zo­ra­na. Pet sto­ti­na lju­di bi­lo je na is­pra­ća­ju. Ori­lo se: „Ra­do ide Sr­bin u voj­ni­ke”, „Ko to ka­že, ko to la­že, Sr­bi­ja je ma­la”, „Oj, voj­vo­do Sin­đe­li­ću”... Po­tom je Zo­ran oti­šao u Po­ža­re­vac, na obu­ku ten­ki­ste.
Pr­vi na­pad na sla­von­skom ra­ti­štu bio je 14. sep­tem­bra 1991. go­di­ne. Ten­ko­vi su če­ka­li po­dr­šku avi­ja­ci­je. Tog da­na po­gi­nu­lo je če­tr­de­se­tak te­ri­to­ri­ja­la­ca. To­ga da­na je ra­njen i Zo­ra­nov vo­zač ten­ka, Bo­jan iz No­vog Pa­za­ra.
Čo­vjek stal­no raz­mi­šlja ka­ko će pu­ca­ti u čo­vje­ka? Zo­ran ka­že da je u pr­voj bor­bi pu­cao ta­ko da ne po­go­di čo­vje­ka. A kad je na Tr­pin­skoj ce­sti zo­lja ot­ki­nu­la gla­vu nje­go­vom rat­nom dru­gu koji je sta­jao po­red nje­ga, Zo­ran je ušao u tenk i bez ko­man­de ušao u Vu­ko­var. Is­pred nje­ga – ka­mi­on i mi­ni­bus pu­ni, ka­ko ka­že – usta­ša. Pre­ci­zan po­go­dak i sju­tra­dan, Zo­ra­no­va sli­ka je bi­la u svim hr­vat­skim no­vi­na­ma i HTV. Stra­vi­čan broj po­gi­nu­lih uči­nio je da se na­đe na tri­na­e­stom mje­stu hr­vat­ske li­ste zlo­či­na­ca. Gla­va mu je uci­je­nje­na, a onaj ko ga do­ve­de ži­vog ili mr­tvog bi­će na­gra­đen po­za­ma­šnom su­mom.
Zo­ran pri­ča o Vu­ko­va­ru. Po­što je ula­zio u go­to­vo sve ku­će, tvr­di da su sa­mo hr­vat­ske ku­će ima­le pod­zem­ne hod­ni­ke i utvr­đe­nja. Od si­lo­sa u Br­ša­di­nu se mo­glo do­ći do ka­to­lič­ke cr­kve u Vu­ko­va­ru pod­zem­nim hod­ni­kom kroz ko­ji se vo­zio „ta­mić”. Zo­ran tvr­di da je Vu­ko­var za­to te­ško osva­jan, jer je po­sto­jao je­dan pa­ra­lel­ni rat. A uz to je sva­ko­dnev­no slu­šao ko­man­de, kre­ni, vra­ti se, kre­ni, vra­ti se...
– Pr­vi put sam ta­ko ra­njen. Vi­dim iz ten­ka ka­ko se na uli­ci po­di­že šaht, iz­la­zi voj­nik, na­mje­šta zo­lju, ni­ša­ni i po­ga­đa tenk. Kao u ne­kom fil­mu. Osje­tio sam jak udar. U taj dje­lić se­kun­de kroz gla­vu mi je pro­šlo sve naj­ljep­še što sam pro­ži­vio. On­da sam pao u ko­mu.
Zo­ran je bio 14 sa­ta u ko­mi, a ka­da se pro­bu­dio, po­bje­gao je iz bol­ni­ce. Ra­nja­van je još dva pu­ta. Tre­ći put je ra­njen kod Te­o­ča­ka. U Bo­sni. Tri­sta lju­di iz Tu­zle do­šlo je Mu­sli­ma­ni­ma u po­moć. Na­pa­dom je ru­ko­vo­dio ge­ne­ral Mla­dić. Sr­bi su uni­šti­li se­lo Ko­va­če­vi­će. Se­lo sa srp­skim ime­nom, ko­je je tre­ba­lo da pri­pad­ne Mu­sli­ma­ni­ma. Ako osta­ne na­ma, re­zo­no­va­li su, po­no­vo će­mo ga iz­gra­di­ti. Kad do­đe slo­bo­da – ne­ma od­mo­ra dok tra­je ob­no­va! Zo­ran se sje­ća jed­ne ba­be ob­u­če­ne u cr­no. Sto­ji na pu­tu i dr­ži u ru­ci svi­je­ću. Dru­gom ru­kom se kr­sti. Ba­ba pla­če i po­zdra­vlja voj­ni­ke. Sje­ća se još po­got­ka u tenk i kr­vi u usti­ma. Ne sje­ća se bo­la. On­da do­la­zi jed­na bol­ni­ca, pa VMA, pa ba­nja i – mrak. Zo­ran i sa­da u gla­vi ima ne­ko­li­ko ge­le­ra. Od udar­ca u li­je­vu sljepoočnicu ostao je pot­pu­no sli­jep.
– Kad iz­gu­bi­te oči, či­ni vam se da su vam uši na­ra­sle i da ču­je­te i ono što ni­ko ne ču­je. A to što ču­je­te bo­li. Ta­ko im tre­ba. Šta su ta­mo tra­ži­li? Što su tra­ži­li to su i do­bi­li! Hra­ni lu­dog, pa ša­lji u voj­sku. Sva­šta na­rod pri­ča. Pod­gur­ku­ju se kad na­i­đe­mo. Mi im se smi­je­mo, a oni ne smi­ju da pro­či­ta­ju taj smi­jeh – ka­že Zo­ran.
Mi­len Cr­no­gla­vac se opa­ko na­lju­tio na mu­sli­man­skog ni­šan­dži­ju što bo­lje ni­je ga­đao iz bes­tr­zaj­nog to­pa. Da­nas, na­rav­no, ka­že da je do­bro što je ostao živ. Ali tre­ba­lo je pro­ći pa­kao, slu­ša­ti pri­če lje­ka­ra, rod­bi­ne, po­li­ti­ča­ra, pri­ja­te­lja.
– Kad je pro­jek­til uda­rio u tenk – je­di­ni sam ja pre­ži­vio. Na gro­bu osam­na­e­sto­go­di­šnjeg Ve­ro­lju­ba Šće­ri­ća, ko­ji je bio u mom ten­ku, na­la­zi se kao spo­me­nik – kun­dak mo­je pu­ške. A kad sam po­go­đen znam sa­mo da sam le­žao u ne­koj bol­ni­ci, da su me sta­vi­li na stra­nu, ne sje­ćam se bo­la. Kad te sta­ve na stra­nu, zna­či –da si ot­pi­san. Za­hva­lju­ju­ći dr La­za­re­vi­ću, pre­ba­ci­li su me na VMA. Ta­mo su me ope­ri­sa­li dr Đor­đe­vić i dr Va­si­lje­vić. Jed­nom ču­jem lje­ka­re ka­ko pri­ča­ju da imam pet od­sto šan­si da pre­ži­vim, pa iako se to do­go­di bi­ću te­žak in­va­lid i lud, jer imam te­ško ošte­će­nje gla­ve. A ne shva­ta­ju da sam bio lud pri­je to­ga i da me po­go­dak u gla­vu iz­li­je­čio – is­po­vi­je­da se u ša­li Mi­len.
U bol­ni­ci se Mi­len če­sto sje­ćao da mu je od­mah po­sli­je ra­nja­va­nja pr­vi po­mo­gao dr La­za­re­vić. A dr La­za La­za­re­vić je na­pi­sao pri­po­vjet­ku „‘Sve će to na­rod po­zla­ti­ti”. Ka­ko je na­rod ne­kad po­zla­ći­vao – ni­je taj­na. Ko po­zla­ću­je da­nas?
– Isto kao ne­kad – ka­že Mi­len i na­vo­di pri­mjer svog dje­de Sre­ja, so­lun­ca, ko­jeg su br­zo za­bo­ra­vi­li, jer su sti­gli no­vi bor­ci od 1941. go­di­ne. – Mi se sa­da osje­ća­mo kao so­lun­ci. Po­ma­lo za­bo­ra­vlje­ni. Ne­ma­mo Ka­ra­đor­đe­vu zvi­je­zdu, ali smo obo­ji­ca do­bi­li Me­da­lje He­ro­ja Mi­la­na Te­pi­ća, naj­ve­će od­li­ko­va­nje, ko­je se da­je ra­nje­ni­ci­ma. Ve­ći­na je svo­je me­da­lje već po­ni­je­la u grob...
Na ovom mje­stu, pri­ča opet mo­že da poč­ne udvo­je: Mi­len i Zo­ran. Kao ma­li voz sa lo­ko­mo­ti­vom i jed­nim va­go­nom. Mi­len kao lo­ko­mo­ti­va, sa šta­pom u ru­ci, i Zo­ran kao va­gon, sa cr­nim na­o­ča­ri­ma na oči­ma. Zo­ra­na Mi­len zo­ve Glu­va­ča, a Mi­len Zo­ra­na Ćor­kan. Zo­ran za Mi­le­na ka­že: „Mi­len su mo­je oči„, a Mi­len za Zo­ra­na ka­že: „Zo­ran su mo­je uši”.
V. La­za­re­vić